Kултурни центар – Дом породице Павловић

Из скривених куткова подрума и тавана ослобођене куће, која се први пут после 50 година детаљно обнавља и реконструише и изнутра, на светло дана износе се и постављају на достојна места сачувани породични документи и чудно преостале уметничке вредности како би се једновремено, кроз разнолике програме културног центра приказали и развој и промене које су пратили живот једне грађанске породице кроз шест њених генерација. Почиње напорно и одговорно разврставање важних историјских списа, како би одговарајуће националне институције дошле до драгоцене грађе.


Стална поставка дела породичне збирке уметничких и етнографских предмета и значајних историјских аката, тако je нашла своје место у необичном сутеренском амбијенту.


Овај простор под плитким пруским сводовима, оивичен масивним зидовима од ташмајданског кречњака и топчидерског тврдог камена, интересантно прошараног редовима фуговане старе цигле, са нишама и соклом од првобитног кровног бибер црепа својим материјалима и облицима уједно ствара изванредну акустику како за говор тако и за камерну музику. Ту су декоративне пећи од ливеног гвожђа, шкриње, троношци, преслице, грнчарија. Изложени су: старе фотографије са посветама значајних личности и историјска документа, признања, дипломе, ордени и укази, интересантни детаљи старе градске одеће, вредни народни везови и живописне ношње, давно заборављени архаични кућни апарати. Дрвене масивне фотеље, чираци и лампе од кованог гвожђа израђени су по нацртима пријатеља архитекте Александра Дерока. Посебно место заузимају Признање кнеза Александра Карађорђевића чукундеди Мићи Аћимовићу, прадедин Указ-наредба о успостављању животних правила у ослобођеној нишкој вароши, као и драгоцени дедин дневник и правила „кућевног реда“ – документа стара више од сто година.

Културни центар почиње плански и студиозно да упознаје јавност, како нашу тако и стране госте Београда, са историјом и значајем ове споменичке целине. Подстакнут поносним траговима грађанске и европске Србије, давно успостављаним и на овом простору, првенствено штитећи амбијентално наслеђе, покушава да новим културним садржајима на ововремени начин, кроз реч, покрет, музику и боју посетиоцима пружа нова надахнућа.


Посебно се обраћа младима, покушавајући да им врати и учврсти сада пољуљани понос и одагна националну дезорјентисаност и незаинтересованост. Тумачећи критички нашу историју, објашњавајући и да она није искључиво ружна, зла и компромитујућа, упознаје их са причом о првој генерацији њихових предака школованих на страним универзитетима, искрено окренутих прогресивним вредностима западне, грађанске Европе, који су по повратку одговорно успостављали и градили друштвени живот Србије ослобођене од Турака. Данас, негујући сарадњу са многим страним културним центрима, интересантним и разноликим програмима, разбијају се наметнуте заблуде и страх од непознатих вредности и различитости других националних култура. Попут Кућа Грујића и Вељковића, Дом породице Павловић у континуитету траје кроз шест генерација и међу ретким је споменицима културе у приватном власништву, који део свог простора осмишљено и искрено отварају јавности. Тиме се пружа подстрек и путоказ и многим нашим суграђанима и њиховим преживелим, униженим и неслободним домовима из истог времена.